Svakom svoje ogledalo by Slobodan Kruscic - HTML preview

20

Док је Ђилас мислио да све треба по кратком поступку, а посебно кулаке, Вук

ман је мислио обратно. Посебне напоре је улагао око кума Лазара Томовића да га

придобије за покрет, јер је то била прекретница за Поља Колашинска. И таман, кад

је Лазар као одборник партизански купио помоћ, ликвидиран је једне ноћи за соф

ром. Вукман је мислио да се то није могло извести без знања Ђидовог и ушао је са

њим у отворени сукоб.

Посебну сумњу је изазвало код Вукмана и мене кад нам је сестра, удата у Кола

шину у Лакићевиће, рекла да су њени из домовине добили „специјални задатак“ у

Мојковцу, баш тих дана. Ђилас већ на сваком кораку подиже хајку против њега. У

томе му, наравно, помаже Мошо.

У међувремену ће на Рибаревини погинути Алекса, брад Ђидов, а Вукмана ће

ранити, сломити му ногу. То је вријеме кад почињу припреме за борбу на Пљевља.

Вукман се томе супростављао, а Ђидо га оптужује да опструира борбу. Принуђен

је да иде за Пљевља са незалијеченом раном, са штаком и пушком и поново се теш

ко повриједи. Увријеђен и повријеђен одлази у Ланишта, гдје борави два мјесеца у

колиби да лијечи рану. Тада ће направити грешку која ће му доћи главе. Вјерујући

свом сестрићу Јову Мишнићу, који се у априлском рату истакао као велики јунак, а који је мени у Албанији био комадант батаљона, а ја командир пушкомитраље

ске чете.

Слушамо вијести, каже се „капитулирала Југославенска војска“. Сјутрадан, радио Лондон јавља „није капитулирала Југославија! Тамо се бори храбир кома-

дант Јово Мишнић и дјелови Зетског одреда“. И јесте био јунак и спреман официр.

Својим ауторитетом, а ту му помаже и Тршо, постављају Јова за комаданта Бјело

пољског одреда. Искористиће Јово Вукманово одсуство, узеће неколико официра и

кренути на Равну Гору да се састане са Дражом. У Блишкову су похватани и баче

ни у једну пећину.

Сад, коначно, Ђилас има велики адут у рукама. Почиње смењивање Вукманово

са свих функција. Када се мало опоравио, позивају га и дају му задатак.

– За твоју рехабилитацију да идеш у Лијеву Ријеку, Краљске Баре, Опасаницу и

Матешево и тамо покренеш народ за нашу ствар. Био си на тим теренима, по

знајеш тај народ, то су твоји Васојевићи!

– Куд ћеш ти, Вукмане, са овим људством које још није нимало обучено, а нико

ти нема више од три метка у пушци? – кажем му ја. –Знаш ли ти да су тамо

Павле Ђуришић и Ђорђије Лашић?

– Знам! – вели ми.

– Јели ти јасно да те Ђилас шаље у чисту смрт?

– Потпуно ми је јасно – каже он.

– Срећна ти смрт, Вукмане! – одговарам му.

– Морам да извршим задатак рече.

Поздрависмо се на Мојковцу, ја за Босну, он за Лијеву Ријеку. Више се нијесмо

виђали. Међутим, већ су и тамо виђенији четници схватили о чему се ради. Извјес

ни комадант бојне бригаде Вукићевић шаље му три писма која су касније нађена у

Вукмановој торби. „Кажи куда ћеш са војском да прођеш. Да ја повучем своју војску, да братску крв не пролијевамо...“, писало је у тим писмима.

Наравно, Вукман га није послушао и погибе на Краљским Барама и то као

нечлан Комунистичке партије. Његова рехабилитација ће услиједити проглаша

Слободан Миров Крушчић