Svakom svoje ogledalo by Slobodan Kruscic - HTML preview

19

најстаријег брата, и Вукица од Вукмана. Кад је дошао овамо, радио је у Колашину, Мојковцу све што је могао: од оснивања ћелија и комитета, а све због организовања

и подизања устанка.

Вукман је припадао Колашину и зато су му се Колашинци одужили. Често је

ишао у Морачу, ујчевина му је била Мировићи, а Морача опет припада Колаши

ну. Он је родом из Лијеве Ријеке, као и сви ми. Родио се у Бјелојевићима, а и они су

припадали колашинском срезу. Отворио је адвокатуру у Колашину последњих се

дам година. Добио јетада највећи спор – успио је да врати пламенско– братственич

ке шуме, ровачкоморачке и васојевићке које је краљевина била одузела. Због тога

је био веома популаран.

Погинуо је у Краљским Барама, које припадају колашинској и, серзу. Касније

му је погинула и жена Станојка, ћерка Вукица је остала сама. Највише су је подигле

тетке, мајчине сестре, нешто је помогла и Спаса, Вукманова сестра. Од Крушчића

није остало мушког, све је изгинуло, а ја на Голом отоку. То ми је увијек било најжа

лије. А само је Вукица остала од Вукамана.

Колашинци су му подигли споменик и рекли: „Ово ће се звати Горњи трг Вук-

мана Крушчића“. Међутим, када су одавде Колашинци кренули да живе као ко

лонисти у Војводину, дођоше у мјесто Вепровац. Једног дана заказаше трибину

грађана ; не питају много ни Србе, ни Русине, ни Мађаре: „Ово ће се од данас звати

Вукманово“. Ипак, неко се сјети, каже да не може тако. Онда би га могли својатати

сви Вукмани, па и најгори. „Ово ће се звати Крушчић“.

– У једну сам сасвим сигуран – рече Миро – да је имао сто глава, ниједна му не

би претекла, ето колико је храбар, али, ето, видио си данас, за његовог брата

и ратног друг Мира није било мјеста на свечаној трибини, ни кад су му данс у

Мојковцу открили споменик.

– Још издржавам информбировску казну. Све им је џабе, никада ме неће сло

мит! Него, да ти још причам о Вукману...

– А како је погинуо стрико Вукман? – питам га. Он се замисли, дуго је ћутао, а

онда му се оте дубок уздах и са сјетом поче да прича.

– Много је било прича и шпекалација око његове смрти, али ја знам истину –

Ђилас није трпио многе ауторитете у његовој близини. То ће покушати чак и

онда кад је мислио да може збацити Броза. Увијек је желио да буде први. Броз

се због његовог понашања у Црној Гори носио мишљу да га стријеља. Што

поби Црногорце, беже црногорски?, рекао је Броз када га је позвао на одго

ворност, о чему је писала Цана Бабовић у својим мемоарима. Спасили су га

Коча и Ранковић са сто мука. Можда је Броз у њему видио, још тада, супарни

ка. Ипак, казниће га само укором. То је било негдје уз Босни. Он и Вукман се

нијесу слагали око много ствари и зато су били стално у свађи...

Вукман је био чувени говорник. Препричавали су се његови ватрени говори на

факултету. У истом стилу је говорио у Мојковцу, Колашину, код цркве у Пољима, Лијевој Ријеци, а посебно у Морачи, кад је погинуо његов друг са факултета, шпан

ски борац Стевановић. Већ сам ти причао колико је био популаран због оне земље

и шуме које је успио на суду да врати сељацима. Не постаје се лако секретар месног

комитета и члан Главног одбора за Црну Гору и Боку и ко зна шта још око органи

зације устанка.

СВАКОМ СВОЈЕ ОГЛЕДАЛО – Из очевих казивања