Tamara Rikanović
Ruski rulet sa karmom
Ilustracija crteža naslovnice : Aleksandar Ilić
"..dal' nas iza duge ipak čekaju suze..? Plašim se da zavirim."
(S one strane duge-T.Rikanović.)
Avgust ,2016
Soba u potkrovlju je već bila potpuno okupana sunčevom svetlošću, koja je prodirala kroz balkonska vrata, kada me je zvuk alarma na telefonu trgnuo iz sna. Moj pas, Miki, vremešni retriver, je zevnuo i pogledao iščekujući da ustanem.
Prebacio sam prekrivač preko glave u nameri da prigušim zvuk koji je bio neizdrživ, pa sam posegnuo ka telefonu zatvorenih očiju.Ugasio sam alarm koji se oglašavao jako glasnim zvukom bubnjeva koji su se smenjivali sa još jačim zvukom sirena. To je zvučalo kao pravi masakr tišine. Nekoliko trenutaka sam oklevao, a zatim otvorio očne kapke sa velikim naporom. Osećao sam se kao da me je pregazio stampedo ali sam bio srećan što toga dana ne moram na posao u ovakvom stanju.
" Miki! Hvataj! "
Pridignuvši se, pogladio sam psa i bacio loptu ka vratima. Veselo je skočio sa kreveta i odgurnuvši vrata , potrčao niz stepenice kroz kuću, u prostrano dvorište.
Pokušavao sam da "vratim film" sinoćnjih dešavanja u klubu i prisetio se rođendanske torte, svećica i svake zdravice upućene meni. Malo sam mešao pića, a čini se da sam pomešao i neke druge stvari, jer sam se setio strasnih poljubaca na balkonu sa koleginicom sa posla za koju nisam ni znao da postoji u našoj firmi. Čak se nisam sećao ni njenog imena.
Ugledavši na noćnom ormariću papir od kondoma, setih se da se ipak nije sve završilo na tom poljupcu.
"Sranje!" Rekoh na glas i nervozno provukao sam prste kroz kosu, razmišljajući o tome kako ću morati da prekinem taj svoj promiskuitetni život dok nisam ozbiljno nastradao.
Više puta sam sebi obećao da ću imati vezu kao svaki muškarac u 30-toj, ali su mi žene oduvek bile naklonjenije nego što sam tražio. Bio sam svestan svoje spoljašnosti i da sam dobar "komad". Neretko mi se dešavalo da me na ulici žene odmeravaju, okrečući se za mnom ili da mi u sred tržnog centra traže broj telefona.
Žene su nekada mnogo smelije od muškaraca.
Meni u svemu tome nije odmogla ni moja odlučnost i upornost, naprotiv. To je nekada bilo presudno.Verovao sam da sam dobar ljubavnik i žene sam lako "ubeđivao" u to.
Bilo je divnih žena, bilo je i kučki ; dolazile su i odlazile . Neke su me volele, neke na posletku mrzele, a zbog par njih sam i ja mrzeo sam sebe. Međutim, sem moja dva najbolja prijatelja ,moga psa i porodice, niko se tu nije zadržavao – ostali su tu bili kratkoročno. Nikada nisam davao obećanja jer nisam hteo da žalim posle. Ne obećavam ništa, i ne tražim nikakve velike reči : to je za mene bilo više od onoga što ja mogu da dam. I da uzmem.
Moja porodica je živela u malom gradu u kojem sam rođen, nedaleko od obale Jadrana i osim nekoliko dana godišnje, nismo se viđali baš često. Odlazio sam tamo samo par dana u toku cele godine, ali mi sem majke niko to nije zamerao. Znali su da sam prezauzet poslom, a neki su mi zavideli na uspehu pa se nisu baš mnogo “ubijali od truda” da me posete kada dođem. Na Balkanu se ne oprašta uspeh. Ne prašta se ni neuspeh
Nisam ni ja sam zamerao rođenom bratu što smo se udaljili kilometrima i srcem; takvo je bilo vreme i ljudi. Bliske prijatelje iz detinjstva više nisam imao. Nisam imao tamo više nikoga, sem porodice.
.
Napustio sam rodni gradić kada sam odlučio da studiram ekonomiju i dobio stipendiju u glavnom gradu. Uprkos tome što je bilo fakulteta koji su bili bliži, osećao sam da ne pripadam tamo, nego nečemu što je veće od onoga što mi gradovi na Jugu mogu ponuditi. Sa druge strane, hteo sam da imam svoju slobodu, daleko od pogleda lokalnih radoznalaca i porodice koja “ najbolje zna šta je dobro za mene”. Hteo sam da pripadam nekom drugom svetu i , za razliku od moje braće, ambicije su me dovele na mesto koje sam želeo. Želeo sam biti uspešan i izgraditi sopstveni ugled, bez ičije pomoći - bez oca i bez brata.
Braća su se bavila porodičnim poslom, uzgojom sorte grožđa i proizvodnjom prilično kvalitetnih vina. U tom poslu je najviše “ vukao” srednji brat od nas trojice- Danilo i doveo je firmu na zavidno mesto u državi, a kasnije i u celoj regiji.
Posao sa vinom je bio tradicija - višegodišnja i generacijska, a otac je svakako očekivao da ćemo nas trojica preuzeti posao kada budemo “spremni” za to. Uvređen, otac mi nije poželeo uspeh kada sam odlazio. Među nama bila neka netrpeljivost , jer je otac smatrao izdajom moju ideju da odem iz rodnog mesta, napustim i kuću i već unapred smišljenu budućnost. Sa setom se sećam toga dana kada sam odlazio, jer sada, oca više nije bilo godinama ...
***
“Na peronu smenjuju se vagoni i zvuci pištaljke ;
životi nepoznatih lica.
Na železničkoj stanici se iz minuta u minut sve menja.
Sve osim starog železničkog sata koji stoji na istom mestu kao i pre stotinu godina. Odlasci,dolasci,suze I smeh,buka dece i muzika starih Roma,kojima se raduju gastarbajteri I mladići koji su tek odslužili vojni rok ;
devojčica koja prodaje ruže, i starica koja prodaje sveži đevrek,
sve nekako u skladu, svi skupa menjaju živote,mame osmehe i uzdahe,
teraju da im bacis neki "groš".
Iza vozova ostaju samo ruke u vazduhu koje masu,
zamagljene oči i teški koraci koji vode ka glavnoj kapiji.
Gledajući desetine perona,pitam se,koji peron je za nas izgubljene? “
Septembar ,2006 godina
“Jesi siguran da imaš tamo sve što ti treba? To nije obala, tamo su noći hladne,sigurno! Jao! Kako ćeš sam?!” Majka je brinula dok sam se pakovao za odlazak u glavni grad . Dan ranije je vladao nekakav haos u kući - svi su izbegavali očeve poglede i majčine suze, a kroz kuću su defilovali rođaci, komšije i prijatelji koji su se pozdravljali sa mnom uz najlepše želje. Svako mi je gurnuo koju novčanicu u ruku i poželeo srećan put, jer se niko iz našeg okruženja još nije pohvalio uspehom u velikom gradu. To je za njih bilo kao da prate predstavnika države na Olimpijske igre. A i za mene,iskreno rečeno .
Otac je otišao u zoru iz kuće, pod izgovorom da lovi ribu, a ustvari da ne gleda svog najmlađeg sina kako napušta porodično gnezdo i sigurnu luku. Bio je ljut nakon što sam se oglušio o sve njegove zabrane odlaska : “Ja,da se njemusuprotstavim! Ja, balavac jedan!”
Znam da se nadao da mi grad neće doneti nikakvu sreću i da ću “podvijenog repa” doći kući čim završi prvi semestar. Nismo se pozdravili, jer se nije pojavljivao do podneva, a vreme da krenem se bližilo. Bio sam nervozan i nadao se da će ipak da se pojavi , da kaže barem doviđenja. Majka je šetala od jednog do drugog prozora molećivo gledajući u obalu ,u nadi da će očevo srce ipak prevladati.
To se nije desilo, a ja sam teška srca kročio na platformu za perone na železničkoj stanici. Danas kada razmišljam o njemu , shvatam koliko je moj brat Danilo nasledio očeve osobine i to suludo neodstupanje od svojih principa, koje često nije bilo primenjeno u “fer obliku”.
Ušao sam u zagušljiv vagon prepun naroda koji sa ushićenjem na licu putuje u veliki grad. Na njihovim licima sam mogao videti nestrpljivost, uzbuđenje i nadu.
Da li će i njima ovaj put promeniti život koliko i meni?
Da li je moj odlazak zaista pravi izbor?
Grizla me je savest i na momente sam pomislio da sam trebao odustati i uraditi po očevoj volji. Osećao sam se jednim delov kriv što se moji snovi razlikuju od snova mog oca. Bio sam tužan što je to tako i što nemam njegovu podršku.
Nakon što sam se pozdravio sa majkom, i jedva je ubedio da ne čeka da voz krene, ušao sam u kupe i celim putem razmišljao o odluci koju sam doneo mimo očevih planova za mene.
U sebi sam nabrajao razloge Za i Protiv. Na "tabeli u koloni" Protiv je bio samo moj otac i to meni nije bio dovoljno ubedljivo da odustanem od onoga što sam naumio.
Dokazaću mu da sam bio u pravu! Rekoh sam sebi nakon što sam napravio tu “prekalkulaciju”. Njemu u inat, ja ću uspeti!
Nisam zaspao ni na trenut