Svakom svoje ogledalo by Slobodan Kruscic - HTML preview

87

Кад је објављена капитулација кажем Јову ухватио сам га, а сад ми дај левор

и све му испричам. Вртио је загонетно главом.

– Ђаво вам не може ништа – реће.

Кад се вратисмо из Албаније, јавим се Максиму у Беране, тамо је живео, за

нове инструкције. Били смо велики пријатељи, уз то и пашенози.

Међутим, другарице мога оца, наше мајке, тетке и сестре, оставио сам за

крај.Миља и Блага, мајка и ћерка, Љуба и Зорка, сестре, Стака, Јулија и Блажа из

једне улице, са једног сокака, Бојана и Спаса, куме. – све су то били јунаци, пр

воборци, женске банице и госпође. Препознаћете их у свим причама и писањи

ма у последњих шездесет година.

Док сам ово памтио и биљежио прошло је много година. Сада сам тужан

због чињенице да су помрли ти колосални људи, а био сам неизмјерно срећан

што сам дио живота проживио са њима. Од читавог тог ешалона једино је жив

пуковник безбедности у пензији недодер Ђоле Ћорић. Лалић га у свом роману

крсти као Ђолевића, а слика га као Николетину Бурсаћа. Са њим сам чак успио

да будем лични пријатељ.

На крају сам био свједок њихових животних прича из њихових бурних

биографија, а свака од њих би могла бити велики роман.

Толико о мојим, нашим, црногорским и југословенским дивовима који

пронијеше славу и људсковину куда год су пролазили.

Колико да се никад не заборави!

Смрт фашизму, слобода народу!

СВАКОМ СВОЈЕ ОГЛЕДАЛО – Из очевих казивања