Svakom svoje ogledalo by Slobodan Kruscic - HTML preview

63

– Дај ми потврду, јер ни теби не вјерујем. Послаћеш друге да ме пресретну

– упознала је Даринка вас добро.

Дуго су се томе смијали.

Показа мајка потвду, држи је у њедрима. Одусташе од истраге, али навали

ше на Јанка Оцопека. Он електроинжењер, дошао у комбинат по задатку.

– Дао сам му жице из прегорелих мотора јер само праве отпад – објашња

вао је.

– А ко је за Први мај поставио заставу на врх комбинатског димњака? Мујо!

Ко је попео заставу за 13. јули? Мујо Вукосавов. Они су најбољи и најхра

брији, зато сам им дао жицу. Ако им прекинете струју, одох ја за Слове

нију, па тражите другог инжењера.

Тако ствари легоше.

У то вријеме играна је утакмица Русија – Југославија за свјетско првенство.

Пред кућом ко зна колико има народа. Прво полувријеме 5:0 за нас, на крају 5:5.

У поновљеној утакмици 3:1 за нас.

– Како се пуштише Руси, оца им јебем – рече стрина Марија. Неко то чује и

данима је трајало испитивање.

Чули ученици из моје школе за струју и радио, а ја се правим важан.

– Имамо ми свашта. Вратићемо се ми за клавир и тротинет и сто других

чуда – кажем ја.

Сјутрадан донесем лопту. Сад ми сви вјерују, постадох главни у разреду.

Комшије ме моле да навијем радио до даске да би га на дан ода чули. „И да-

нас ми је тај ехо у ушима“, каже ми Љубо, друг из разреда.

Тешко се живи, морамо да га продамо. Дође тетка Спаса, очева сестра од

стрица и купи га. Не могу вам испричати нашу жалост. Послије свега, раскида

мо сваку везу са некадашњом цивилизацијом.

Дође Миро из затвора и нареди Спаси да му врати радио.

– Прве паре које скучим, колико си ти дала добићеш.

Тако и би. Опет Миро слуша Москву, црна земља не смије да зна. Кад сви

легну, па утврде, он се дигне, па на уво, само толико да он чује.

Једног дана бану у кућу једно шпијунче, окопа се око „Космаја“.

– Ја ћу теби стрико Миро набавити бољи!

– Немој га стрикат ништа, знам ја тебе – вели мајка.

– Не бих ја вас никад преварио – а жмирка очима, види се да је штетан.

– Кад ти је бољи, нека га теби, мени бољи не треба – опет у срџби добацује

мајка.

– Не слушај је стрикане. Моја „Шумадија“ има средње, кратке, дуге и ултра

кратке таласе.

Оде и врати се са радиом, па га укључи на Београд. Грми, не може боље.

Кад је отишао, носећи „Космај“, утвдили смо да је то једина станица коју

можемо да пронађемо.

– Ето, да је остао код Јелене и данас бисмо га гледали и слушали – кори

мајка.

СВАКОМ СВОЈЕ ОГЛЕДАЛО – Из очевих казивања