Svakom svoje ogledalo by Slobodan Kruscic - HTML preview

3

МИТ О ОЦУ И СИНУ

ОВА чудесно увјерљива проза, исприповиједана у неколико до сржи упе

чатљивих варијанти о страдању оца и сина, у веома препознатљивом

минулом идеолошком добу, неодољиво подсјећа на старозавјенту би

блијску повијест о почетку стварања јеврејског народа, кад Аврам под старост

добија сина Исака, а Бог га тада у највећој радости, већ старца, који је живио

по највишим моралним и божанским кодовима, позивна на највеће искушење,

да приношењем малодобног јединца као жртву, докаже своју вјерност њему,

Врховном творцу неба и земље, па кад Аврам послуша његов глас и крену да

принесе Исака као жртву, Бог његовог сина замјењује жртвеном животињом, и

тако од њих двојице – Аврама и Исака, почиње Родослов Исуса Христа и ства

рање јеврејског народа.

И овдје, у овој књизи Слободана Крушчића, са дословце аутентичним име

нима и догађајима у једном историјски преломном добу, отац Миро приноси

најприје себе, а једновремено и породицу на жртвени олтар отаџбине, живјећи

цијело вријеме страдања по највишим моралним биљезима, хришћански чи

сто, по доброти сопственог срца, слушајући само његов глас и глас разума, а не

почесто погубне директиве надређених, да би на крају тог страдања, као и на

његовом почетку – остао у свему исти: сиромах витешког духа, кога је Творац

наградио бројном здравом породицом. Овај лик у свему подсјећа на последње

ликове маркомиљановског соја у посљедњем вијеку вратоломних догађаја у

Црној Гори и у томе нема двојника, сем неких ликова у романима Михаила

Ла ли ћа, и вјероватно је ово и посљедња написана књига таквог породичног,

а у ствари историјског регистра, јер се око судбине Оца и Сина плету крупни

историјски догађаји и збивања у Другом свјетском раду: општенародни уста

нак 1941. године у Црној Гори, четворогодишњи ратни вихори, по злу чуве

на голооточка страдања и она друга, нешто мања, послератна, пуна жбира и

шпијуна, сваковрсне оскудице и мукотрпног довијања да се преживи и сачува

бројна породица од читаве лезепе таквих искушења.

Син је памтио Очеве приче, до најситнијих детаља, дуго и дуго их носио у

сјећању и као да их је тамо, у том дугом низу, слагао за невидљивим писаћим

столом, улазећи до цизелираности у језгро њихове обимне грађе, па кад је томе

дошло вријеме, само их је читко преписао аутентичним језиком расног народ

ног приповједача, завичајном лексиком, препуном медитативних импулса и

не по нов љивог жуборења сопственог дјетињства.

Слободан Крушчић је, причајући судбину оца, истовремено још упечатљи

вије, на другом плану исте слике, казивао сопствену и породичну судбину, са

много других ликова, са других простора, уплетених у историјски колоплет до

гађања и збивања у бурама живота људи овог, Потарског краја. У цијелој гале

рији тих ликова не препознаје се само њихов живот, већ се кроз њихове стра

СВАКОМ СВОЈЕ ОГЛЕДАЛО – Из очевих казивања