Svakom svoje ogledalo by Slobodan Kruscic - HTML preview

38

– Добро – рекох и погледах за тренутак у њене упале и влажне очи. Мах

нух руком с прага.

Ипак, видим двоуми се, али изађе за мном.

– Миро, са овим што носим под појасом нећу се од голе глади раздвојити, а

за случај да ипак испадне све добро, кога ћу звати за кума?

Не смијем да се окренем. Не могу да је погледан. Плашим се, видјеће да ми

је тешко.

– Зови неког од старих кумова Радовића. Они су и мене крстили – изговорих.

И би тако. Дође на свијет Рада – Радмила, тако су јој дали име, али је живје

ла само две године. У тим несрећним временима нестајала су и одрасла ђеца.

Сахране су биле кратке, без много лелека и суза.

Румени обриси, што лагано најављују вече, већ шарају небом над долином

Таре. Зауставих се на врх Тутића и догледом пређох Мојковац који утања у неку

сабласну тишину. Назирем Поља на супротној страни Таре и цркву у којој су ме

крстили Радовићи, а вјенчао и ђецу ми крстио Љубомир Бакоч. Лијево, уз Тару,

видим Подбишће које ме је добром задужило. Кад је Шваба 1916. године запа

лио кућу и саврдаке у Бјелопавлићима, примили су све наше породице.

Двогледом примичем и моје Бјелоше, кућу у којој живимо на Чубровом

пољу. Поред саме куће, покрај крље, ђе цијепамо дрва, на истом мјесту ђе је

остала на растанку, стоји Даринка. Окупила ђецу и зури у празнину. Сава држи

у наручју. Срачунала је да мора доћи баш на ово мјесто и да се одавде мора

са свима поздравити. Учиње ми се да подиже руку према мени и као да ђеци

објашњава – „ено ђе вам отац оде, а како нас остави “!

У мраку ми нестаде поглед и прекри нека чудна самоћа. Са њом неизвјес

ност мојих ратних вратолома и сиротовање моје нејачи.

Шта све живи човјек може да преживи!

Слободан Миров Крушчић