Svakom svoje ogledalo by Slobodan Kruscic - HTML preview

12

Сазна Ђоко да су постали сиротиња, па му од двије краве с телетом дари

ва једну.

Мига се уморио, попи чашу ракије, па затражи воде. Миро то искористи и

први пут га прекиде.

– Ја сам с Јовом одио, није могао сам да оћера краву и теле, а тада сам имао

четрнајест– петнајест година. Боже мили, те радости кад стигосмо! Љубе

нас, љубе краву и теле. Обисла цијела фамилија о нас. Имао сам част да

упознам стрика Руждију, а тада је имао већ деведесет година. Ломи руке,

хоће да нас части нешто, а у пустој кући ниђе ништа. На крају нађе по јед

но парченце лоја и части нас.

Тако се Миро за тренутак умијеша Миги у причу, а он није волио да га пре

кидају.

– Ето, тако су нам синови Дмитрови, с једне, и већ чувени судија Руждија

Љуца, с друге стране, приредили чудо што га никад више нећу ни чути ни

виђет – поново ће Мига.

Свира шест сати на Комбинату „Вукман Крушчић“, фатају се радници на

посао. Ја се спремам за школу, а они тек лијежу. И чујем још ово, последње:

– Може ли за један вакат, за једно мјесто, бити више чојства и јунаштва са

обадва краја?

– Не да ја знам! А скоро ћу сто година!

Велиша Лазовић, чувени јунак из Балканских

Ђед Вукадин, носилац златне Обилића медаље и

ратова и Првог свјетског рата, официр црногорске,

других одликовања за храброст.

касније српске војске. Оносилац златне Обилића

Учесник Балканског и Првог свјетског рата.

медаље, Карађорђеве звијезде и Легије части.

Слободан Миров Крушчић