Svakom svoje ogledalo by Slobodan Kruscic - HTML preview

128

НЕКАД САМ БИО ГРАЂАНИН

ОВУ животну причу у себи сам давно записао, сад је преписујем.

Родио сам се 1946. године усред центра вароши која се зове Нова Ва

рош. Затим се преселих у Пљевља, у најљепшу кућу у најљепшем крају

– Милет башти. Одатле одселих у Руму. Свуд је лијепо, али овдје ми се највише

свиђа. Имам свега – играчака, сладоледа и крекере. Возим се војним и цивилним

аутима, возим се и фијакером, а сам возим тротинет. Прије данашњих грађана,

скоројевића, све сам то видео и имао прије близу педесет година. Све то, додуше, до своје седме године, а онда сам дошао да живим у Мојковцу, који је тада био село, а ја сам постао „грађанин“ села и луга, амал и слуга, јер тако су други хтјели. Тада

сам постао пионир са обавезном марамом, омладинац и феријалац. Радио сам све

што се нареди, од ношења штафете до пошумљавања врлети и голети. Стигох и до

пушке на предвојничкој обуци. Научих добро да пуцам, јер то није никакав про

блем, то ми је од куће. Послаше ме двапут на омладинско првенство на Цетињу.

Добих и шах као награду.

Кад си већ такав и такав, мораш ложити логорске ватре за Први мај и 13. јули.

Тих дана може банути Блажо, Андро или генерал Јауковић. За случај да се то не

деси, сигурно ће доћи Бранко, Симо и Радосав. Капетан Милета ће им предате ра

порт. Ти мораш бити ту за сваки случај, колико да знају чији си. За награду ће Џам

бас да те прими у планиране. Ложио ватру јесам, али ме примили нијесу.

Заврших занат, постадох мајстор, узгред се бавим спортом и доживјех да ме

региструју као фудбалера. Ријеших опет да постанем грађанин. Свуда живим по

мало. Може ли на љепшим мјестима – Краљево, Ваљево, Трстеник, Врњачка и Ма

тарушка бања. На крају Београд, па у војску у Подгорицу. Обнових стара сјећања

на веће средине, научих нешто граских манира, довољно да се разликујем од оних

што асфалт нијесу мирисали. Радио и телевизор нијесу имали, пјевачицу уживо

нијесу видјели, никад им није пјевала, а не дај боже да су с њом љубавили. Ја сам

ипак и то „морао“, чак сам био први трафикант. Позајмио сам је другу – дошао из

војске па био снужден. Док сам растао и поносан на себе како постајем човјек, тако

је растао мој Мојковац, постајући град. Заврших високу квалификацију и технич

ку школу. Не можеш бити даса, а да не знаш да возиш, а богами и да купиш ауто.

Зарађивах доста, стизах да будем донатор спортским колективима и Црвеном

крсту. Помажем другу и пријатељу, удијелим нешто сиротињи, неспраћенима ко

нак и ручак. Чак стигох да подигнем спомен плочу „тетку цијеле комуне“ Пав

лу Радовићу – Цупари. Додуше, тиме се нијесам хвалио , као ни за све друго. Зато

сам написао „ово обиљежје подиже омладина Мојковца“. Наравно, тих седамдесе

тих и осамдесетих година када се најбоље живи, имам комфоран стан с телефоном

и парним грејањем. У међувремену стигох да се оженим и да имам троје дјеце. Де

сило се све као у некој лијепој бајци, да не може љепше. Уживам у свему што пружа

благодет градске средине. Они би други рекли – благо вама варошанима.

Једном је кренула прича – „отвори кафану, добро ће пословати ако ти Слобо

буде стални гост“.

Слободан Миров Крушчић