Svakom svoje ogledalo by Slobodan Kruscic - HTML preview

116

– Марка ми једнога, све ја испито. Штаб његовог батаљона био је у мојој

кући. Пита ме, јел’ жива велика крушка на нашем гувну? Више си ти појео

с ње, него ја, па с њим у збјег, па опет назад, тога се сјећаш. Ето ти Стоја

на благајника, били смо на кафи и ракији код њега.

Стојан све ово потврђује:

– Сваке се наше куће сјећа, сваку ти кућу може и сад нацртати. То ти је тамо

легенда, то ти је тамо, болан, савезни ћо’ек. Брат му Вукман народни хе

рој, ето шта ћу ти још рећи.

– Плаћа да му се да колико полуквалифокованоме – рече дирецтор и пот

писа рјешење. – Поздрави ми Брка, молим те, а кад дођем у Мојковац во

диш ме право код њега.

– Ја се борим за тебе као лав, причам ти ову причу, ти диг’о двадесет пет

хиљада прошлог мјесеца и нећеш свог шефа да частиш једну чашу!

Док ја полако долазим свијести, док све ствари сложим и скоцкам, док подиг

нем нову плату и нових двадесет и пет хиљада, Бошко и Саво већ играју карте.

– Ђе велите да су овако рано њих двојица одмаглили, а ништа нијесу доруч

ковали? – упита Брко.

– Остао Бошку јадац, прошле године му Пандурице укартали паре и цига

ре, па отиш’о да врне – објашњава му Мујо.

– О! Пандурице у карте никад нико није побиједио. Радуле извјежбао сино

ве Риста, Трипка и Трифуна, па кад те ухвате у маказе, без гаћа ће ти да

нас Бошко и Саво.

Њих двојица шетају по Мојковцу, ни динара ни цигара, гледају у излог био

скопа. Пандурице их почистиле. Шта ли би радије, да им неко понуди улазни

цу за биоскоп или да нешто поједу?

Јас ам у међувремену све схватио. Подигао сам нову плату, код Секула ку

пио димижану од пет литара ракије. Ја шефа частим димижану, он мене по неку

чашу. Сад смо се већ загрлили и пјевамо.

– Фино тренираш тога малога – прекорева Стојан благајник.

– Ја њега не оцјењујем из владања, само из праксе. Плаћу је заслужио он и

ћаћа му. Теби то не морам причати, ти знаш све.

Још једном загрлих и пољубих Влада, ал’ ми је сад напрече да нађем Бошка

и Сава. Ја сам богат човјек, а они без динара зуре у излог од биоскопа. Прво ћу

да их измучим, а онда изненадим. Никада их нијесам раздвајао, нећу ни данас.

Кум је за Бошка велика својта, јре је готово сам на свијету. Има само још баба

Мару и ујаке. Ко зна колико има кумстава између наше двије породице? Од кад

је мој Крушчић убио Ђукића, а они то вратили, окумили су се. Њима крв нико

није остао дужан.

– Како би нам, куме, легло по десет ћевапа, па у биоскоп?

– Све то има код мене – одговарам Саву.

Пришао сам им иза леђа. Гледа ме кум Бошко. Мали сам да то знам. Прем

ного части за два човјека, од макање јучерашње.

– Како зна да смо гладни, одакле му паре?

– ‘Оћете ли на ћевапе?

– Не можемо их ишчекати, но ћемо буреке – вели Саво.

Слободан Миров Крушчић